Filipini baš su mnogo fini - TRAVEL BOUTIQUE

Filipini baš su mnogo fini

K. Mutavdžić

„Znaš li da su Filipini dobili ime u čast španskog kralja Filipa II?“ – rekla je Dunja dok smo se pakovale.

„Naravno da ne znam, nisam ja štreberka kao ti. Uostalom, meni je mnogo draže kad mi ti tako lepo kažeš.“ – ironija je bila na svom vrhuncu.

„Šta bi da ti nije mene?“ – Dunja je prihvatila igru.

– Šta bih? Ležala bih na plaži, banjala se u moru, uživala po hotelima kao prava madam, a ne ovako… Obilazi ovo, obilazi ono, trči tamo, penji se na ono brdo, spuštaj se u onaj vulkan. Sa tobom putovanje nije odmor, već maraton! Potreban mi je odmor posle tvog „odmora“!

– Uvek to kažeš. Baš pred svaki put. A vratiš se oduševljena. 

– Opuštenija i opuštenija!

Mudro zaključi Dunja ubacujući poslednji komad odeće u kofer.

Čekao nas je najteži deo puta, a to je višečasovni let avionom. Srećom naša agentkinja Miljana nam je uslšila želju da što pre stignemo i pronašla let sa jednim presedanjem. Zastale smo svega 3 sata u Istanbulu, što je za ovakvo putešestvije prava sitnica. Ali što se mene tiče preko potrebna. Turkish Airlinesom smo do Istanbula stigle za nepuna 2 sata. Put nismo ni osetile zbog uzbuđenja koje nas je drmalo sve do prvog sna. A let od Istanbula do Manile (glavnog gada Filipina) skoro da smo prespavale.

„Moraš ovo da vidiš!” – Dunja me je probudila naglo, sva uzbuđena.

Čim sam „bacila“ pogled kroz prozor odmah sam joj oprostila ovakvo buđenje. Srce je počelo ubrzano da lupa, a noge su same počele da cupkaju.

„To se bre zove lepota.“ – samouvereno ispusti Dunja, dok sam ja zurila kroz staklo u nestvarno plavetnilo prošarano ostrvcima, i pokušavala da razaznam da li i dalje spavam.

Iz zemlje i asfalta glavnog grada izdizale su se visoke zgrade koje su nas prihvatale u zagrljaj. Istini za volju Manila nije najreprezentativniji grad Filipina. Mislim da je uopšte nepravedno upoređivati je sa ostalim ostrvima. Manila je metropola. Manila je gužva. Dosta smoga, ali i istorijskih atrakcija i odličnih mesta za shopping. To je Manila. A ostatak Filipina je priroda. Gotovo netaknuta, mirna i opuštajuća majka priroda. U glavnom gradu bile smo svega 2 dana. Prvog i poslednjeg. Jer Manila je kao čistilište između dva sveta. Kada dolaziš imaš šansu da se pripremiš za raj koji te čeka. I kada se vraćaš imaš šansu da zaboraviš sva uživanja koja si osetio.

Uveče smo malo procunjale po Manili, našle fin restoran i poručile „Šefovu salatu“. Žive nismo bile dok ne saznamo šta je „šef“ u nju stavio. Činija puna poznatih i nepoznatih voćki i zeleniša za čas je postala prazna. Vratile smo se u Azumi Boutique hotel i uživale u predivnom pogledu na grad, brčkajući se u bazenu na samom krovu hotela. Bio je to najromantičniji, ali ne i jedini trenutak u kom nam apsolutno ništa nije falilo. Posebno ne muškarci.

Svaki Filipinac ponosan je na ostrvo Boracay. Od 7. 107 ostrva koja leškare u granicama Filipina, Boracay je definitivno najglamuroznije i najatraktivnije. Objašnjavao nam je jedan Filipinac dok smo avionom osvajale rutu Manila – Boracay.

„Ti, pretpostavljamo, živiš na tom ostrvu?“ – upitala sam Filipinca koji se šepurio lepotom svog, očigledno, rodnog mesta.

„Ceo život sam u Boracay!” – uskliknu na engleskom.

„Otkud onda znaš da je najlepše?“ – Dunja me u tom trenutku laktom podesila da budem pristojnija.

„Hej, pa imam ja i dokaze. 2012. godine moje ostrvo proglašeno je najlepšim ostrvom na svetu. Uostalom, ako meni ne veruješ, sama ćeš da vidiš.“  – odgovorio mi je Filipinac kroz širok osmeh i ponudio se da nas isprati do hotela.

Dunja je prihvatila i pored mog negodovanja. Prvo mi se činilo da je ovaj “naš“ Filipinac  previše nametljiv, ali kada provedete par dana na Filipinima ubrzo shvatite da su ovde svi takvi. Veoma ljubazni i spremni da vam izađu u susret u svakom trenutku. Osećaj da ste dobrodošli gde god da ste pojavite daje posebnu toplinu ovom čarobnom mestu.

Putovale smo nas dve, ali ove plaže i taj beli pesak… Svetska klasa, bez preterivanja. Besprekorno čiste i mekane kao da ste na oblacima. Voda je čista, svaki kamenčić, školjka ili ribica su vidljivi i dostupni. Ništa se ne krije. A osećaj je kao da si sakriven od celog sveta. Nisam mogla da se odlučim da li više vremena da provedem u zagrljaju toplog i nežnog peska ili u tirkiznom moru koje zove talasima. Sat vremena nismo progovorile ni reč. Samo smo sedele, tu, na najčistijem pesku na svetu.

„Jel’ i dalje misliš da je dečko iz aviona dosadni hvalisavac?“ – pitala je Dunja.

Samo sam se nasmejala. 

Svi znamo da je u mnogim zemljama, u zatvorenom prostoru, zabranjeno pušenje. E pa dragi moji pušači, u Boracyu je zabranjeno i na pojedinim plažama. I zaista se svi toga pridržavaju. Čak i Dunja. Cenim da smo svi na ovim plažama toliko zahvalni prirodi da jednostavno zaboravimo na sve ostale zavisnosti, i nikom ni na pamet ne pada da naruši ovu lepotu.

 

Oko 15 minuta pešaka od Bele plaže nalazi se Bulabog plaža. Ona je poznata po tome što je puna lokalaca, a neguju se i sportovi na vodi. U razgovoru saznajemo da je ova plaža najpogodnija za posmatranje izlaska sunca. Dunja je imala veliku želju da se oproba u surfovanju u čemu sam je podržala, naravno, ležeći na plaži. Priroda se budila, pecaroši su zabacivali svoje udice malo dalje od nas, u tišini. Dunja se borila sa talasima kao prava lavica. Bila je smešna i zadivljujuća. Izlazak je opravdao tvrdnje lokalaca a Dunji je to bio prvi izlazak koji je posmatrala sa površine vode, mada se nije dugo zadržala na njoj. 

Boracay je prepun turista, iz čitavog sveta, zato je ovde noćni život svetski! Najluđe i najbolje žurke su baš na ovom ostrvu. Apsolutno nam nije manjkalo ničega. Želele smo da ostanemo još. Ali sutra krećemo za Bohol.

Bohol, u srcu Fiipina. Kada smo stigli na ostrvo trebalo nam je još 3 sata vožnje do našeg Resorta u kom smo odsele. Dunja me je gnjavila što nisam htela nijedan drugi smeštaj i što toliko moramo da putujemo, ali kada smo stigle sve joj je bilo jasno. Amorita Resort nalazi se na samoj desnoj ivici ostrva. Bohol je raj, a ovo mesto je raj u raju. Najjednostavnije rečeno. Površina resorta je ogromna, svuda je ljubazno osoblje. Sve je veoma udobno i čisto. Opuštanje u ogromnom bazenu sa pogledom na more i zvezdano nebo je bio najbolji završetak dana. To su zapravo bili i jedini trenuci na Bohol ostrvu kada nismo ništa radile. Ostatak vremena provodile smo u istraživanju, planinarenju, ronjenju i ostalim avanturama koje ću pamtiti dok sam živa! Dunji sam neizmerno zahvalna, evo sada i javno, jer me je nagovorila na sve te “ludosti”. 

Krstarile smo rekom Loboc, probijale se kroz gusto zeleno granje i plutale po još zelenijoj vodi. Videle tarzijere ili aveti – male životinje sa najvećim okruglim očima u odnosu na telo! Tarzijeri grle drveće kao koale i mogu da okrenu glavu za 180°, što je jednako jezivo ali i super.

Posetile smo i čuvena Čokoladna brda. Na razočaranje svih sladokusaca ovde nema ni traga od čokolade, osim u nazivu. Mada, sreća koju osećamo dok jedemo čokoladu predstavlja i deo naše sreće koja se topi dok posmatramo ove predele. Preko 1.200 brda prekrivena su travom, a tokom sušne sezone zelena boja postaje braon. Ili kako oni kažu: “brda se tada prelivaju čokoladom”.  Stvarno jedinstveno!

Kažu da čokolada otvara apetit. I sigurno bismo se vratile sa kojim kilogramom viška da nije bilo avanturisanja. Internacionalna i tradicionalna hrana mogu se pronaći na skoro svakom koraku. Jedno od tradicionalnih Boholskih jela je Halang Halang – začinjena piletina u kokosovom mleku sa ljutom paprikom i limunom, evo sad mi kreće voda na usta.

 

 

Naslonjene na ivicu bazena sa pogledom na more i zvezde, opraštamo se sa Boholom i Filipinima. Sutra krećemo za Manilu pa nazad u stvarnost. Manilu tek sad ne treba upoređivati sa ostatkom Fiipina. Potpuno je drugačija od početka našeg putovanja. Kao uostalom i nas dve. Sedamo u avion, obe prilepljene licima za prozor. Svaki sekund, svaki pogled na tu vodu i filipinsko tlo bio je dragocen. Vratile smo se odmornije, ispunjenije, drugačije. Filipini su u meni probudili želju za avanturom i istraživanjem. Odakle meni to? Ponele smo nešto belog peska, čisto kao dokaz da nismo sve ovo sanjale.

               

45