Naši agenti: Misija Zanzibar - TRAVEL BOUTIQUE

Naši agenti: Misija Zanzibar

Odlučile su da idu na Zanzibar dok su jele školjke, nećete verovati šta se posle desilo…

  Nekada davno… tačnije 18. februara 2016. godine, naša mala ekipa sa posla okupila se i otišla u restoran da proslavi odličan početak godine. Služili su morske plodove i vino i u takvoj opuštenoj atmosferi koleginica Mira i ja smo odlučile da ćemo sledeće godine u to isto vreme (18. februar 2017.) da budemo na Zanzibaru i to smo teatralno izjavile. Kao potvrdu da će to zaista tako da bude, na jednom kartonu u obliku ribe napisale smo ZNZ (što je oznaka aerodroma na Zanzibaru) i značajno pokazale prisutnim gostima restorana, čiji je podsmeh naravno bio neizbežan. Ali odluka je pala! Mi ćemo stvarno ići na Zanzibar i biće nam fenomenalno. I bi tako. Meseci su prolazili i na svakodnevno pitanje „Miljka, jel idemo?“, odgovor je „Mirka, idemo!“ Ali se ništa po tom pitanju nije razvijalo, osim što je želja bila još jača.

Ali znate onda kada nešto baš mnogo želite i prosto znate da će da se ostvari i ne morate mnogo ni da se trudite oko toga? Tako je bilo sa ovim našim putovanjem.

Samo je jednog dana stiglo obaveštenje od Turkish Airlines-a na mejl da je Zanzibar nova destinacija gde će leteti i da imaju promotivne cene. Pod promotivnim cenama mislim ultra mega promociju, karta je koštala 395 € sa svim taksama! Pored toga smo dobile i poseban popust kao njihovi verni agenti. Takođe, Turkish ima najbolju konekciju za Zanzibar. Prvi znak! Odmah smo rezervisale mesta, polazak 15. februar. Ostalo se sve samo slagalo po sebi. Budući da imamo odličnu saradnju sa partnerima na Zanzibaru, beskrajno smo im zahvalne na ponudi smeštaja u vrhunskim hotelima. Odlučile smo se za pravu avanturu – odmah po sletanju idemo u razgledanje Stone Town, zatim u hotel na zapadnoj strani ostrva, kod mesta Kendwa. Nakon toga putujemo na sever u Nungwi na nekoliko dana, a potom se spuštamo na jugoistok i usput obilazimo Jozani Forest i plantažu začina. Nisam ni bila svesna polaska sve do 14. februara, kada mi je sinulo da sutra ujutru imam let. Ajao! Ukoliko je neko čitao moj tekst sa Maldiva, zna da uopšte nisam ljubitelj aviona. Pod „uopšte“ mislim jok, nikako, ni pod razno, ni za šta… Trema, mučnina, nisam se spakovala, šta mi uopšte treba, gde su mi lekovi za smirenje… Nekako sam spremila kofer u 5h izjutra i krenula na aerodrom. Ispalo je super što nisam spavala cele noći, jer su mi čula otupela načisto, pa mi je let do Istanbula prošao vrlo komotno u nekom polusnu. Jeste li bili na aerodromu u Istanbulu? Tamo ima svega! To je veoma bitno, jer je pauza 7 sati do sledećeg leta. Odmah kod aerodroma je metro kojim možete do grada za 15 minuta, ali Mira i ja smo bile više puta u prelepom Istanbulu, bile smo umorne od neizvesnosti, odlučile smo da ostanemo na aerodromu, šetamo, razgledamo, ručamo i odmaramo.Na našu sreću pronašle smo terasu za pušače i dale sebi oduška. Sat vremena pre poletanja za Zanzibar, sručila sam šaku sedativa u sebe i tako omamljena krenula u avion. Kada posmatram situaciju iz ove perspektive, let je bio sasvim prijatan, avion Turkish-a udoban, stjuardese ljubazne, hrana u avionu fantastična (stvarno, ko bi rekao da avionska hrana može da bude tako kvalitetna i ukusna)… ali tada! Od panike do mirenja sa sudbinom da let neću da preživim. Onda sam uz stjuardesin osmeh dobila duplu dozu viskija i moram da vam priznam da je kombinacija sedativa i viskija prava stvar za mene! Aerodrom na Zanzibaru je jedno vrlo neobično mesto – jedna pista, jedna kućica, dva šaltera i to je to 🙂 Realno sve funkcioniše normalno i ne treba im ni veći aerodrom. Platismo po 50 USD za vizu, uzeli nam otiske prstiju, slikali nas, dobile smo vize u pasoš, uzele prtljag i krenule da tražimo našeg vernog partnera na destinaciji Katora. On je dušica raširenog osmeha na licu držao veliki transparent iznad glave na kome je pisalo:

KARIBU ZANZIBAR

Mrs Mila and Mrs Mira

Kator je toliko divan da nemamo reči. Sada nam je jasno zašto ga toliko naši klijenti hvale i šalju mu slike i poklone. On je i vodič i vozač, odlično govori engleski, poznaje i voli život Zanzibara i bilo nam je potpuno zadovoljstvo da sa njim provodimo vreme. Upoznale smo njegovu porodicu i preslatke dve ćerkice. Joj ljudi na Zanzibaru su fenomenalni! Njima smo oduševljene! Tako iskreni odnos imaju sa strancima. Opušteni su, prijatni, pozitivni, ljubazni i sa uzrečinom „hakuna matata“. Dok smo hodale ulicama čule smo od prolaznika srdačan pozdrav „Đambo“ (zdravo), neizbežno „How are you my friend?“ i nakon našeg odgovora „Great!“, sledeće bi bilo „pole, pole“ (samo polako). Pole, pole je njihova životna filozofija – nigde ne žure, sve će doći na svoje, nema jurnjave i nervoze, samo polako i biće „hakuna matata“. Odmah nakon sletanja otišle smo sa Katorom u obilazak glavnog grada. Pošto je bio mrak, prva stanica do svanuća bio je fenomenalan hotel Park Hyatt Zanzibar 6*. Počele smo u velikom stilu! 🙂 Otišle smo na doručak i kafu u taj divni hotel na obali okeana, a u samom centru gradu. Što mi je drago što sam ja stvarno doručkovala – sve po redu: sira, jaja, pršute, itd, dok je Mira odlučila da bude fensi i da pojede samo malo voća i to joj je kao dovoljno. Račun po osobi je bio 20 dolara! Uteha mi je bila da sam se ja bar najela, ahaha. Nakon doručka od 6 zvezdica Kator nas je poveo u pravu turističku turu – Muzej robova, kuća Fredija Merkjurija,  Kuća čuda, Sultanova palata, lokalna pijaca i stotine uskih krivudavih ulica. Verujem da bi mi se Stone Town više svideo da sam bila odmorna. Ovako neispavana, isprepadana od leta, opijena sedativima i poluzimski obučena (ipak je bio februar, sa -10 smo došle na +30), iskreno nije mi nešto legao. Mada iz ove perspektive kada pogledam, grad ima toliko potencijala i stvarno je jedinstven po svojoj arhitekturi, miksu različitih kulturnih stilova, srdačnom narodu, šarenolikosti. Videćemo kada budem otišla sa mužem naredne godine (to mi je plan, a reću ću vam u sledećem delu i gde ćemo da boravimo :)) kako ću da ga doživim tada. Zanzibar je naravno najpoznatiji po svojim rajskim plažama. Samo se strpite do narednog dela, jer ću sada da napišem šta još može da se vidi na ostrvu. Divna plantaža začina! To je za svaku preporuku, ukoliko ste ljubitelji prirode, volite da kuvate ili jedete, jer ćete videti kako zaista raste kafa, kakao, biber, vanila, kardamon, karanfilić i šta je zapravo cimet. Na plantaži se Mira iscenkala pri kupovini, pa je cenu paketa sa 40 spustila na 15 dolara.             Nakon plantaže začina put nas je doveo do Jozani šume, što može da bude i celodnevni izlet. Prašuma je ogromna, ima restoran, barove i klupuce za sedenje. Jedan deo je samo mangrova močvara i to mi se baš dopalo. Ali hot spot je deo sa majmunima, mnoooogo su medeni, razigrani, ne plaše se uopšte!

Jedan majmun i majmunica su javno iskazivali ljubav jedno prema drugom, nisu obraćali pažnju na naše ljubopitljive poglede i onda nam je Kator rekao „They are in love. They cuddle each other right now, and after that, they perform.“Perform what?“, kao ne znamo, pa pitamo. Kator nam je slikovito rekao „You know! Đigi-đigi!“ Definitivno đigi-đigi ima univerzalno značenje 🙂

Zanzibar ima još mnogo toga da pruži od izleta, samo smo nas dve bile vremenski ograničene. Imale smo samo 7 dana, smeštaj u 4 hotela na različitim delovima ostrva, poslovne obaveze sa menadžerima tih hotela i u našim glavama plan i program je bio ispunjen poslom. Samo smo priželjkivale da ipak imamo malo vremena i da uživamo u moru, da odmorimo. Uh kako smo se prevarile! Pa mi smo bile kraljice na Zanzibaru, one „obaveze“ su bile neformalno ćaskanje uz koktel sa kišobrančićem, sa pogledom na okean. Taj osećaj koji sam imala kao gost hotela na Zanzibaru je u potpunosti neopisiv. Bila sam od onih kojima nije bilo jasno zašto davati veliki novac za luksuzne hotele, valjda je bitna destinacija, a ne smeštaj, ali sada razumem, sada znam i sada hoću i ja to, hoću taj kraljevski, poseban osećaj da imam zauvek….

NASTAVAK: Sedam dana kraljevske vladavine Mire i Miljane

Sledeća strana

 

Sedam dana kraljevske vladavine Mire i Miljane

Da se razumemo, Mira i ja smo skromne osobe, bar smo bile u to vreme. Bile bismo srećne na Zanzibaru gde god da smo odsele. Ali sudbina je tako udesila da je 4 hotela želelo da nas ugosti i da je od njih četiri, tri bilo premium kategorije. Bila je to idealna prilika da preispitamo sopstvene kriterijume za putovanja i postavimo nove standarde.

Prvi hotel je Kilindi 5* i meni je do kraja ostao omiljeni, dok je Mira na koncu promenila mišljenje. Resort je deo Elewana Collection, lanca luksuznih safari lodževa, i taj duh safarija su preneli na smeštaj, samo ovaj put u kombinaciji sa skandinavskim minimalizmom. Zvuči ludo, zar ne? 🙂

Zamislite ogroman kompleks od 13 hektara na brdu iznad okeana i samo 15 privatnih paviljona. Jedan paviljon se sastoji od tri vile – jedna ima ulogu spavaće sobe, druga je dnevno-trpezarijski boravak, dok je treća, podrazumeva se, kupatilo. Tu su naravno i dva plunge pool-a, suncobrani, ležaljke i visoko bilje koje okružuje paviljon i stvara apsolutnu intimu. Kada smo kod intime, ona je za Kilindi neophodna jer je sve open concept – nema prozora, nema vrata (osim u spavaćem delu gde su žalužine), nema skrivanja, tako da je idealno za parove. Mira i ja smo stale kod kupatila, pogledale se i shvatile da nema mesta stidljivosti, hrabro se skinule i pod tuš.

Rečima se ne može opisati osećaj koji smo imale u Kilindiju. Menadžeri Kaila i Dastin, bračni par sa bebicom, su predivni i neguju familijarni odnos sa klijentima, obraćaju se po imenu, pamte šta volite, koji vam je ritam u toku dana, da li ste više za bazen ili more. Neposredni su, nasmejani i vole da ćaskaju o svemu. Šef kuhinje Lukas prilazi svakom gostu u toku obroka i objašnjava šta se tačno na tanjiru nalazi, koji je proces pripreme i sa kojim vinom je najbolje iskombinovati. Pritom je naravno opušten, nasmejan, slobodan i otvoren. I sada dolazimo do momenta koji se čeka – batler! Ah da, imale smo batlera, najdivnijeg čoveka po imenu Džon, čije „hello“ nam je svaki put mamio osmeh. Jedan batler je zadužen za jedan paviljon i sa njim sve ugovarate – kada želite doručak, šta želite da jedete i gde da vam postavi. Mislim da je ta sloboda ono što se meni najviše dopalo. Ne postoji „vreme doručka“ ili „vreme večere“, možete jesti kada želite, šta želite i gde želite. Fenomenalno! Tu smo nas dve probale najbolji čokoladni mus na svetu, a veče pre odlaska dobile smo privatnu večeru na krovnoj terasi restorana uz upaljene fenjere, i poslužene smo najvećim jastogom ikada viđenim, dok nam je muzika svirala na uvce. Prvo smo bile dame i koristile se viljuškama i noževima, ali kako se jastog nije dao, zavrnule smo rukave i krenule da ga kidamo rukama i zubima. I da znate, to je jedini pravi način da se jastog pojede.

Kilindi je jedinstven hotel po mnogim stvarima – nudi apsolutnu intimu, slobodu, vrhunski luksuz, a u isto vreme ste povezani sa prirodom i imate utisak da ste na safariju zbog otvorenog koncepta. Evo primera: probudila sam se rano, prisetila se nakon par sekundi gde se nalazim, iznova se prenerazila u neverici koliko sam srećna, pa sam izašla iz paviljona za spavanje i uputila se u paviljon za kupatilo. Taman sam se raskomotila i smestila kada sam shvatila da nisam sama. Tri majmuna su nonšalantno sedeli na otvoru koji simbolizuje prozor, podlaktili se jedinstveno kao blizanačke trojke i ljubopitljivo me posmatrali. Gledali smo se par sekundi i onda su počeli da se keze u isto vreme kao da su znali šta sam nameravala da uradim, a oni su mi fino poremetili „trenutak“. Ok, dobili su bitku, ali ne i rat! Mislim… jasno je da su dobili i rat, ne možete se utrkivati sa zanzibarskim majmunima, imaju previše iskustva.

Na Zanzibaru plaže nisu privatne, mada smo mi imale utisak da Kilindi ima svoju plažu u potpunosti. Nekako je ušuškan u malom zalivu i retko ko tu zalazi. Na plaži se nalaze kreveti sa baldahinima (šta bi drugo moglo biti) i čim neko primeti da ste se zaputili ka određenom ležaju, brzo potrče da vam sve lepo nameste, sa sve jastucima, peškirima i cvećkama. Onda vas nutkaju pićima, voćem i u stvari šta god da poželite. A opet ti kreveti iznova izgledaju kao pravi afrički safari, ništa fensi, već se savršeno uklapaju u okruženje. More je pod uticajem plime i oseke, pa smo Mira i ja imale plan odlaska na plažu – nakon doručka idemo na kupanje, oko podneva se sklanjamo u svoju rezidenciju i praćakamo u bazenima. 

Kasnije odlazimo na ručak, pa ponovo na plažu da se odmorimo od ovih silnih aktivnosti i da se pripremimo za večeru, jer se ipak velika količina energije troši dok se vari sva ta hrana. Kilindi naravno ima i glavni bazen gde se neki isključivo kupaju, a neki nismo uopšte zainteresovani 🙂 Mada lepo izgleda.

Znate kako izgleda check out iz Kilindija? Ispraća vas celo osoblje, svi vas izgrle i požele vam fenomenalan boravak na Zanzibaru u kom god hotelu da odsedate, spakuju vas u taksi i mašu sve vreme dok odlazite. Ne znam zbog čega, ali knedla mi je stala u grlu, kao da se opraštam od bliskih prijatelja ili rodbine. I to nakon samo dva dana u hotelu. Dva dana!

Sledeća stanica je hotel Doubletree by Hilton Nungwi 4* i odmah da vam kažem nešto! Ukoliko idete na put i planirate da menjate boravak u više hotela, velika je greška da prvi hotel bude premium kategorije, a da nakon toga odete u hotel od 4 zvezde. Koliko god da je Doubletree bio sasvim normalan hotel na fenomenalnoj plaži i to mnogo boljoj od one u Kilindiju, ništa to nije umanjilo našu potpuno neopravdanu tugu i malodušnost kada smo se čekirale. Prvi dan je bio upropašćen jer smo apsolutno svaki detalj upoređivale sa Kilindijem, čak i činjenicu da smo sada zaboga u sobi, a tamo smo imale rezidenciju od tri vile i dva privatna bazena! I sada same moramo po piće, a tamo nam je Džon sve donosio! Sada moramo da jedemo sa ostalim gostima i to na „švedskom stolu“, dok smo tamo mogle kad god, šta god i sve a-la-carte! Baš bedak. Nakon 24h smo se vratile u realnost i počele da uživamo u svim prednostima hotela.

Koja je najveća prednost? Plaža! Ah ta boja zeleno plava, nestvarna! Iskreno boja je intenzivnija od one na Maldivima. Pesak snežno beo, voda topla, nema oseke, možete da se kupate ceo dan. Druga prednost je što je hotel, pa recimo „u centru“. Svuda okolo su hoteli, pansioni, prodavnice, ima mnogo turista i nakon totalne izolacije u Kilindiju, bilo nam je pravo iznenađenje koliko je Zanzibar živ. Šetale smo duž plaže, upoznavale se sa lokalcima, ćaskale, kupovale suvenire, obilazile smo i druge hotele. 

Treća prednost je što je to Hilton, a Hilton lanac hotela ima svoje standarde koji moraju da se ispoštuju gde god da se hotel nalazi. Oni kojima su Hilton hoteli poznati, znali bi da konzumiraju odličnu i kvalitetnu hranu, da su sobe čiste, dušek udoban, a jastuk božanstven. Četvrta prednost je mladi glavni mendžer hotela Šerif, koga smo Mira i ja toliko šarmirale da je sa nama proveo 4 sata u ćaskanju o potpuno neposlovnim stvarima, a nakon toga nas je svaki put grlio kada nas vidi. Verujem da on to tako sa svima, a ne zbog naše neodoljive lepote… 🙂

I kako se istorija ponavlja, na dan kada je check-out, opet nas je uhvatila tuga. Da li zbog hotela, da li zbog fenomenalne plaže u Nungwiju, da li zbog menadžera šarmera… To je sada istorija.

Kator nas je pokupio rano ujutru i nakon celodnevnog obilaska plantaže začina i Jozani šume, stigle smo u hotel broj 3 – Baraza Resort and Spa 6*. Da, to je šest zvezdica. I to opravdano.

Kompleks je u tolikoj meri savršeno skockan do najsitnijih detalja, da ne možete da zamislite. Ceo je izgrađen u orijentalnom stilu u kombinaciji sa afričkim i sve je fantastično, luksuzno, gospodski i na note. Nema ovde grljenja, već je su svi ljubazni i formalni. Uveče je naravno obavezan dress code za sve goste i služi se vrhunski šampanjac, kavijar, jastog, tartufi, itd. Prvo smo se zbunile, što nam se oprašta, jer posle familijarnog odnosa sa osobljem i svim gostima u Kilindiju, koji je u cenovnom rangu sa Barazom, trebalo nam je da se prilagodimo novoj energiji i da „dive“ izađu iz nas.

Mira i ja smo dobile vilu od 275 metara kvadratnih sa dve spavaće sobe, dva dnevna boravka, dva kupatila i bazenom. Otprilike nismo znale šta ćemo sa tolikim prostorom, pa smo odlučile da spavamo zajedno u jednoj sobi, u jednom krevetu. Većina smeštajnih jednica je tolika u Barazi, jer su oni pre svega skocentrisani na porodice, očigledno veoma polite porodice, budući da ta deca, koja su tamo odsedala u isto vreme kada i nas dve, znaju više o protokolarnom ponašanju, oblačenju i manirima od bilo koga koga ja lično poznajem.

 

Sve je u Barazi ekstravagantno i high class. Neosporno je da je ovo najluksuzniji hotel u kome smo Mira i ja boravile i stvarno je jedinstven na Zanzibaru. Samo nekako… ne znam. Kilindi mi je bio u glavi, toliko suprotan u svemu, a opet posebano luksuzan na svoj prirodno divlji način. Da se ne lažemo, Kilindi nije za svakog ko ima sredstava da ga priušti. Poznajem više osoba koji su pre za Barazu nego za Kilindi.

Ali vratimo se timeline-u događanja.

Sledeća stanica je potpuno nov hotel iz istog lanca gde je Baraza. Ima samo 6 vila (sada 9), i Miru je ostavio bez daha u svakom pogledu – Zawadi Hotel 5*.

Hotel je samo za odrasle i maksimalno dve osobe u vili. Nameštaj je potpuno bele boje i u jakom kontrastu sa afričkim motivima u spoljašnjem uređenju. Nalazi se na litici iznad okeana i ima svoju lagunu u kojoj je uvek dovoljna dubina za plivanje čak i kada je oseka. Bez obzira na eksluzivnost, atmosfera je neformalna i gosti Zawadija su opušteniji i raspoloženi za ćaskanje. Okean ovde ima sve boje plave i purpurne, dok nakrivljene stene nad plažom prave prirodan hlad. Gde god da se smestite, pogled na more je nestvaran, kao na sliku koja se iznova i iznova menja. Suvišno je govoriti o vrhunskoj personalizovanoj usluzi, jer kada hotel u punom kapacitetu ima samo 12 gostiju, naravno da svaki član osoblja zna vaš ritam, šta volite da jedete, a šta da pijete. U to smo se uverile odmah po čekiranju, bilo je vreme ručka, dobile smo predlog menija za ručak, pitali nas da li nam odgovara, mi smo odmah rekle „da“, jer pobogu, posle sve ove fantastične hrane, šta može da nam ne odgovara. Sve je bilo fenomenalno ukusno i za desert je bio karamel kolač, koji sam ja slistila, dok je Mira samo probala i ostavila. Prvo, već se dovoljno naručkala svega pre toga, a drugo nije neki ljubitelj karamele. Ta neverica i uznemirenost kod divnog mladog konobara je poražavajuća. Toliko se uznemirio i izvinjavao da nije obavešten da Mira ne voli nešto posebno karamel, već da je ljubitelj čokolade, da se Mira pokajala što nije smazala zaj kolač. Jedva smo ga uverile da ne mora šef kuhinje da sprema čokoladni kolač za nju sad i odmah i da je sve ok, sve savršeno i može slobodno da ide da odmara. I kao što to obično biva, dok smo mi svi gustirali poslastice od kokosa nakon večere, Mira je dobila čokoladni.

Žao mi je što smo imale samo jedan dan u Zawadiju i već u toku noći smo morale da krenemo na aerodrom. Osoblje nas je ispratilo u sličnom maniru kao u Kilindiju, da nam je iznova zastala knedla u grlu, samo ovog puta ne samo zbog hotela, već zbog divnog, predivnog Zanzibara.

Da li nas je luksuz razmazio?

Ne, samo nam je sada jasno zbog čega to košta toliko i da nije „skupo“, već zaista toliko vredi. E sada, da li to sebi možemo da priuštimo jednom godišnje ili jednom u pet godina, to je pitanje za svakog ponaosob.

Da li u Zanzibaru može da se uživa u bazičnom smeštaju, hotelima 2, 3 ili 4 zvezde?

Naravno! To je neosporno! Doživljaj je u glavi osobe, a ne u okruženju.

Da li želim da se vratim u Kilindi?

Oh da! Uvek!

A da li bih išla sada na Zanzibar i odsela u hotelu od 3*?

Apsolutno i bilo bi mi fantastično! A znate zbog čega? Zbog Zanzibara – prirode, energije i najdivnijih ljudi koji tamo žive.