Naši agenti: Misija Zanzibar - TRAVEL BOUTIQUE

Naši agenti: Misija Zanzibar

Odlučile su da idu na Zanzibar dok su jele školjke, nećete verovati šta se posle desilo…

 

Nekada davno… tačnije 18. februara 2016. godine, naša mala ekipa sa posla okupila se i otišla u restoran da proslavi odličan početak godine. Služili su morske plodove i vino i u takvoj opuštenoj atmosferi koleginica Mira i ja smo odlučile da ćemo sledeće godine u to isto vreme (18. februar 2017.) da budemo na Zanzibaru i to smo teatralno izjavile. Kao potvrdu da će to zaista tako da bude, na jednom kartonu u obliku ribe napisale smo ZNZ (što je oznaka aerodroma na Zanzibaru) i značajno pokazale prisutnim gostima restorana, čiji je podsmeh naravno bio neizbežan. Ali odluka je pala! Mi ćemo stvarno ići na Zanzibar i biće nam fenomenalno. I bi tako.

Meseci su prolazili i na svakodnevno pitanje „Miljka, jel idemo?“, odgovor je „Mirka, idemo!“ Ali se ništa po tom pitanju nije razvijalo, osim što je želja bila još jača.

Ali znate onda kada nešto baš mnogo želite i prosto znate da će da se ostvari i ne morate mnogo ni da se trudite oko toga? Tako je bilo sa ovim našim putovanjem.

Samo je jednog dana stiglo obaveštenje od Turkish Airlines-a na mejl da je Zanzibar nova destinacija gde će leteti i da imaju promotivne cene. Pod promotivnim cenama mislim ultra mega promociju, karta je koštala 395 € sa svim taksama! Pored toga smo dobile i poseban popust kao njihovi verni agenti. Takođe, Turkish ima najbolju konekciju za Zanzibar. Prvi znak! Odmah smo rezervisale mesta, polazak 15. februar.

Ostalo se sve samo slagalo po sebi. Budući da imamo odličnu saradnju sa partnerima na Zanzibaru, beskrajno smo im zahvalne na ponudi smeštaja u vrhunskim hotelima. Odlučile smo se za pravu avanturu – odmah po sletanju idemo u razgledanje Stone Town, zatim u hotel na zapadnoj strani ostrva, kod mesta Kendwa. Nakon toga putujemo na sever u Nungwi na nekoliko dana, a potom se spuštamo na jugoistok i usput obilazimo Jozani Forest i plantažu začina.

Nisam ni bila svesna polaska sve do 14. februara, kada mi je sinulo da sutra ujutru imam let. Ajao! Ukoliko je neko čitao moj tekst sa Maldiva, zna da uopšte nisam ljubitelj aviona. Pod „uopšte“ mislim jok, nikako, ni pod razno, ni za šta… Trema, mučnina, nisam se spakovala, šta mi uopšte treba, gde su mi lekovi za smirenje… Nekako sam spremila kofer u 5h izjutra i krenula na aerodrom. Ispalo je super što nisam spavala cele noći, jer su mi čula otupela načisto, pa mi je let do Istanbula prošao vrlo komotno u nekom polusnu.

Jeste li bili na aerodromu u Istanbulu? Tamo ima svega! To je veoma bitno, jer je pauza 7 sati do sledećeg leta. Odmah kod aerodroma je metro kojim možete do grada za 15 minuta, ali Mira i ja smo bile više puta u prelepom Istanbulu, bile smo umorne od neizvesnosti, odlučile smo da ostanemo na aerodromu, šetamo, razgledamo, ručamo i odmaramo.Na našu sreću pronašle smo terasu za pušače i dale sebi oduška. Sat vremena pre poletanja za Zanzibar, sručila sam šaku sedativa u sebe i tako omamljena krenula u avion. Kada posmatram situaciju iz ove perspektive, let je bio sasvim prijatan, avion Turkish-a udoban, stjuardese ljubazne, hrana u avionu fantastična (stvarno, ko bi rekao da avionska hrana može da bude tako kvalitetna i ukusna)… ali tada! Od panike do mirenja sa sudbinom da let neću da preživim. Onda sam uz stjuardesin osmeh dobila duplu dozu viskija i moram da vam priznam da je kombinacija sedativa i viskija prava stvar za mene!

Aerodrom na Zanzibaru je jedno vrlo neobično mesto – jedna pista, jedna kućica, dva šaltera i to je to 🙂 Realno sve funkcioniše normalno i ne treba im ni veći aerodrom. Platismo po 50 USD za vizu, uzeli nam otiske prstiju, slikali nas, dobile smo vize u pasoš, uzele prtljag i krenule da tražimo našeg vernog partnera na destinaciji Katora. On je dušica raširenog osmeha na licu držao veliki transparent iznad glave na kome je pisalo:

KARIBU ZANZIBAR

Mrs Mila and Mrs Mira

Kator je toliko divan da nemamo reči. Sada nam je jasno zašto ga toliko naši klijenti hvale i šalju mu slike i poklone. On je i vodič i vozač, odlično govori engleski, poznaje i voli život Zanzibara i bilo nam je potpuno zadovoljstvo da sa njim provodimo vreme. Upoznale smo njegovu porodicu i preslatke dve ćerkice. Joj ljudi na Zanzibaru su fenomenalni! Njima smo oduševljene! Tako iskreni odnos imaju sa strancima. Opušteni su, prijatni, pozitivni, ljubazni i sa uzrečinom „hakuna matata“. Dok smo hodale ulicama čule smo od prolaznika srdačan pozdrav „Đambo“ (zdravo), neizbežno „How are you my friend?“ i nakon našeg odgovora „Great!“, sledeće bi bilo „pole, pole“ (samo polako). Pole, pole je njihova životna filozofija – nigde ne žure, sve će doći na svoje, nema jurnjave i nervoze, samo polako i biće „hakuna matata“.

Odmah nakon sletanja otišle smo sa Katorom u obilazak glavnog grada. Pošto je bio mrak, prva stanica do svanuća bio je fenomenalan hotel Park Hyatt Zanzibar 6*. Počele smo u velikom stilu! 🙂 Otišle smo na doručak i kafu u taj divni hotel na obali okeana, a u samom centru gradu. Što mi je drago što sam ja stvarno doručkovala – sve po redu: sira, jaja, pršute, itd, dok je Mira odlučila da bude fensi i da pojede samo malo voća i to joj je kao dovoljno. Račun po osobi je bio 20 dolara! Uteha mi je bila da sam se ja bar najela, ahaha.

Nakon doručka od 6 zvezdica Kator nas je poveo u pravu turističku turu – Muzej robova, kuća Fredija Merkjurija,  Kuća čuda, Sultanova palata, lokalna pijaca i stotine uskih krivudavih ulica. Verujem da bi mi se Stone Town više svideo da sam bila odmorna. Ovako neispavana, isprepadana od leta, opijena sedativima i poluzimski obučena (ipak je bio februar, sa -10 smo došle na +30), iskreno nije mi nešto legao. Mada iz ove perspektive kada pogledam, grad ima toliko potencijala i stvarno je jedinstven po svojoj arhitekturi, miksu različitih kulturnih stilova, srdačnom narodu, šarenolikosti. Videćemo kada budem otišla sa mužem naredne godine (to mi je plan, a reću ću vam u sledećem delu i gde ćemo da boravimo :)) kako ću da ga doživim tada.

Zanzibar je naravno najpoznatiji po svojim rajskim plažama. Samo se strpite do narednog dela, jer ću sada da napišem šta još može da se vidi na ostrvu. Divna plantaža začina! To je za svaku preporuku, ukoliko ste ljubitelji prirode, volite da kuvate ili jedete, jer ćete videti kako zaista raste kafa, kakao, biber, vanila, kardamon, karanfilić i šta je zapravo cimet. Na plantaži se Mira iscenkala pri kupovini, pa je cenu paketa sa 40 spustila na 15 dolara.

 

 

 

 

 

 

Nakon plantaže začina put nas je doveo do Jozani šume, što može da bude i celodnevni izlet. Prašuma je ogromna, ima restoran, barove i klupuce za sedenje. Jedan deo je samo mangrova močvara i to mi se baš dopalo. Ali hot spot je deo sa majmunima, mnoooogo su medeni, razigrani, ne plaše se uopšte!

Jedan majmun i majmunica su javno iskazivali ljubav jedno prema drugom, nisu obraćali pažnju na naše ljubopitljive poglede i onda nam je Kator rekao „They are in love. They cuddle each other right now, and after that, they perform.“Perform what?“, kao ne znamo, pa pitamo. Kator nam je slikovito rekao „You know! Đigi-đigi!“ Definitivno đigi-đigi ima univerzalno značenje 🙂

Zanzibar ima još mnogo toga da pruži od izleta, samo smo nas dve bile vremenski ograničene. Imale smo samo 7 dana, smeštaj u 4 hotela na različitim delovima ostrva, poslovne obaveze sa menadžerima tih hotela i u našim glavama plan i program je bio ispunjen poslom. Samo smo priželjkivale da ipak imamo malo vremena i da uživamo u moru, da odmorimo. Uh kako smo se prevarile! Pa mi smo bile kraljice na Zanzibaru, one „obaveze“ su bile neformalno ćaskanje uz koktel sa kišobrančićem, sa pogledom na okean. Taj osećaj koji sam imala kao gost hotela na Zanzibaru je u potpunosti neopisiv. Bila sam od onih kojima nije bilo jasno zašto davati veliki novac za luksuzne hotele, valjda je bitna destinacija, a ne smeštaj, ali sada razumem, sada znam i sada hoću i ja to, hoću taj kraljevski, poseban osećaj da imam zauvek….

NASTAVIĆE SE…

53