Kuba – sjaj i beda zemaljskog raja

Autor: Vesna Sunrider

Pri spomenu imena ove ostrvske zemlje, za koju neki od nas ponekad nisu sigurni da li je (kao Avalon) isplovila iz izmaglice fantazije, mnogima padnu na pamet Fidel Kastro, Če Gevara, kafa, rum, Klub Buena Vista ili čuvene kubanske cigare. Međutim, Kuba ponosito sve to drži u svom zagrljaju, i još mnogo toga – možda ne baš tako ponositog, ali svakako i dalje u stanju da vas omađija. Toliko da biste možda poželeli, kao neki slavniji prethodnici (poput Hemingveja), da nikad iz tog zagrljaja ne izađete.

S obzirom na kulturno bogatstvo koje burna prošlost sa sobom neminovno nosi, zaista je teško usredsrediti sa na samo nekoliko znamenitosti, događaja i mesta koje bismo vam predočili, jer bi to svakako bilo nepravedno prema ostalima. Zato smo se odlučili da vam (za sada) predstavimo tri grada koje prelepo i vrlo živopisno oslikava jedan film – u pitanju je film „Original Sin“ ili kako je preveden kod nas, „Prvi greh“, a gradovi su Kardenas, Santjago de Kuba i naravno, neizbežna Havana.

Šteta – donekle – što je film skoro kompletno sniman u Meksiku (s obzirom da je Kuba „no-no“ za američke turiste, opredelili su se za Meksiko zbog velike sličnosti u kulturno-istorijskom pogledu: obe zemlje je kolonizovala Španija u 16. veku i u stilovima arhitekture imaju mnogo toga zajedničkog, kao i u romantičnom, pomalo-osuđenom-na-propast kolonijalnom senzibilitetu kojim film odiše) pa ne možemo da vam kažemo „e, ta scena je snimana tu i tu“, ali sa druge strane, ko zna, možda upravo zbog toga poželite da posetite i dotična mesta u Meksiku i da sami procenite kolika je sličnost.

Geografske i neke „standardne“ podatke ćemo ovog puta izostaviti, jer ih ionako možete naći svuda: ovde ste se zatekli jer ste želeli da vidite Kubu malo drugačijim očima, zar ne?

Kardenas

„Preko puta“ Floride, Kardenas je udobno smešten u istoimenom zalivu, istačkanom naftnim platformama. Skoro svi stanovnici ovog nekada ponositog grada rade u Varaderu, poznatom turističkom odmaralištu, a zarobio je i srca mnogih stranaca (upozorili smo vas!), iako autobusi koji nose znatiželjne turiste tuda – ne staju. Zašto, pitate se? Shvatićete i sami, kada vidite razliku između mondenskog Varadera i skromnog Kardenasa (i manje-više ostatka Kube).

Kardenas drugačije nazivaju i Zastavnikom (Flag city), pošto je tu, 1850. godine, prvi put podignuta kubanska nacionalna zastava, na vrhu zgrade hotela La Dominika; još je poznatiji kao „Grad kraba“ (La Ciudad del Cangrejos), možete i sami zaključiti zašto.

Tu, u blizini, podignuta je i prva statua u čast Kolumbove posete Amerikama (1826), a pionirski status grad ima i u prelasku uličnog osvetljenja na električno – prva električna lampa je tamo zasijala davne 1889. godine.

Ono što će se najviše svideti ljubiteljima dobre „čašice“ je Arechabala fabrika, gde su se destilovali čuveni brendovi ruma, Varadero i Bucanero. Tu je 1878. i osnovana najpoznatija kompanija za proizvodnju ruma, Havana Club Rum Company (fabrika je kasnije, za vreme Kastra, nacionalizovana i pala u zaborav, a pravne zavrzlame oko vlasništva brenda još uvek nisu razrešene).

Zbog uske povezanosti nacionalnog identiteta sa rumom, cela Kuba se drugačije zove i „Ostrvo ruma“ (nije ta statua podignuta samo zato što je Kolumbo tuda tek tako prošao, već je čovek doneo i za rum nasušnu šećernu trsku).

Ako budete lepo pitali, možda će vam i ispričati istoriju i način spravljanja ovog sjajnog potomka tafije (prvobitna verzija koju su pravili i upotrebljavali razmetljivi avanturisti, mornari i lokalci), s obzirom na to da je Havana Klub gusto upleten u kubansku kulturu – pravi nacionalni simbol kojim se Kubanci ponose.

Ono što ne smete da propustite je vožnja kočijama „na konjski pogon“ kroz ulice grada, uz koje se nižu zgrade najrazličitijih arhitektonskih stilova – a nemojte se iznenaditi ako vam neke od njih budu ličile na oronule odbrambene tvrđave iz 19. veka, jer to i jesu.

Santjago de Kuba
Ova autentična (iako nezvanična) prestonica Kube i glavni grad istoimene provincije, smatrana takvom zbog geografskog položaja i za Kubu specifičnog etničkog porekla, tokom dužeg vremenskog perioda je bila najvažniji grad posle Havane, i još uvek je najveći (posle Havane). Ovo možda niste znali, ali Santjago je osnovao Dijego Velaskez čija kuća je danas možda najstarija građevina na čitavom ostrvu, i upravo odatle su španski konkistadori (da li vam je poznato ime Hernan Kortez?) 1518. godine krenuli u ekspedicije ka obalama tada još uvek neistraženog i divljeg Meksika.

Santjago je takođe i kolevka čuvene Kubanske revolucije, kao i rodno mesto narodnog heroja Frenka Pajsa.

Etničko poreklo koje smo spomenuli Santjago duguje, pored španskih kolonizatora (koji su slabo vodili žene u takve pohode), još i nešto kasnijim pljačkaškim pohodima Britanaca i Francuza, kao i najezdi francuskih imigranata (18 – 19. vek), od kojih je dobar broj izbegao sa Haitija posle Pobune robova. Dodajte to na već postojeći miks, bogat španskim i afričkim kulturama, i dobićete „Creole” ili Kreolce, specifičan, ne baš jasno definisan izraz za lokalne ljude i jezik (a ima ih još nekoliko podvrsta), koji su skoro u potpunosti potisnuli domorodački narod, Taino.

Očekivano, da bi se nekako odbranili od mnogobrojnih gusara, pirata (hvala još jednom filmu na mentalnoj asocijaciji dotičnih sa Karibima) i ostalih koji su poželeli da „polože šape“ na lokalne plantaže kafe i bogate rudnike zlata i bakra, morali su što pre da izgrade utvrde. Najpoznatija tvrđava i danas građevina pod zaštitom UNESCO-ve Svetske baštine, svakako je Kastiljo de San Pedro de la Roka, ili kako ga domaći zovu, El Moro – fenomenalan primerak vojnog inženjerstva iz doba evropske renesanse, prilagođenog lokalnim uslovima. Posebno uživanje vam sledi ako se popnete u svetionik.

Ako se ne umorite od pokušaja da šetnjom ispratite liniju tvrđave, zavirite i u srce grada koje ona brižno čuva sve ove vekove, i dopustite sebi vizuelni užitak u sjaju kolonijalne arhitekture, protkane andaluzijskom i maorskom tradicijom (nadamo se da niste već zaboravili na vezu sa filmom), a još ako se zadesite tu u vreme Festivala vatre (deo karnevala u julu) – eto divne prilike da se zarazite šarenilom plesa, muzike i dobrog raspoloženja: ritam konge (svakako ste čuli za istoimenu pesmu Glorije Estefan posvećenu njemu), neizbežne salse (koja je procvetala iz tradicionalnog sona) i gvagvankoa (pod-žanr rumbe) će svakako i osobe sa dve leve (ili desne, kako ste već inače orijentisani) noge naterati da zaborave na sve i barem malo vrcnu u pratnji muzike.

Nastavite li „tragom ruma“, možete odahnuti od karnevala posetom Emilio Bakardi muzeju, najstarijem (po nekima drugom najstarijem) muzeju na Kubi. Jeste da sam muzej nema mnogo veze sa rumom sem imena, ali svakako će se u njemu naći nešto da vam ukrade pažnju, barem nakratko (na primer, jedina egipatska mumija koja je dospela do Kube).

Ako vam to nije bilo dovoljno za predah, možda će vam biti interesantna Praistorijska dolina u Bakonao parku, delo vajara Dagobertoa Ramosa, gde možete da se divite skulpturama raznih vrsta dinosaurusa u prirodnoj veličini (neki od nas bi svakako pokušali da uzjašu nekog od njih i tako se slikaju :).

Za kraj, možete se popeti uz 452 stepenice do Velike stene (La Gran Piedra) – nažalost, nije baš preporučljivo za starije ili one sa slabijim srcem – i uhvatiti malo daha da se pripremite, jer će vam ga pogled sa iste svakako ponovo oduzeti;  a onda, pravac u nedra Sijera Maestre i ruševine franko-haićanskih naselja pri plantažama kafe, takođe pod zaštitom UNESCO-a.

Havana
Još jedan popularan aspekt Kube je religija. Najrasprostranjeniji vid njenog praktikovanja je „santerija“ (santería), koju su zapadnoafrički doseljenici (sa Jorube, najčešće) doneli sa sobom, a neizostavna praksa na području Kariba je, naravno, kult „vodou“ (na kreolskom; verovatno vam je poznatija pod engleskim nazivom „voodoo“) ili vudu magije što je, opet, razumljivo ako se zna da kult potiče sa Haitija.

Svakako će vam biti zanimljivo da vidite reku hodočasnika koja, na veče proslave Svetog Lazara (San Lázaro ili Babalú Ayé), 16. decembra, kreće ka južnom delu Havane i svetilištu El Rincón – oni posvećeniji četvoronoške, počesto i sa velikim kamenjem zavezanim za noge. U slučaju da se ne zateknete u navedeno vreme na Kubi, možete steći neki uvid u panteon orishas (kako poštovaoci santerije nazivaju svoja božanstva) posetom prvom muzeju na svetu posvećenom tome – Museo de los Orishas, na istočnom obodu Havane (Guanabacoa).

Za još malo filmskog doživljaja, prošetajte trgom Plaza Vieja (Stari trg) gde je Džulija kupovala haljine – po jednu za svaki dan u nedelji, a ako se malo potrudite, naći ćete i ćošak na Plazi gde možete zahvaljujući „mračnoj sobi“ (camera obscura) da vidite čitavu staru Havanu, kompletno sa zalivom. Ili možete svratiti do zgrade Bakardi koja je, za razliku od istoimenog muzeja u Santjagu, ovde uglavnom pretvorena u poslovni prostor. Doduše, ako budete imali sreće i neko vam pomogne da se popnete do njenog vrha, pogled odatle (a ako imate fotografsko oko i aparat, još ćete moći i da ga ovekovečite kao uspomenu, uz lični pečat) će vas svakako nagraditi za trud.

Još jedan neizbežan trg za posetu je Trg revolucije, gde ćete se sresti oči u oči sa bronzanom siluetom legendarnog Ernesta Če Gevare, koji još uvek bdi nad Kubancima sa zida Ministarstva unutrašnjih poslova, kao delo kubanskog umetnika Rafaela Avile.

Ako vas je Santjago previše umorio karnevalom, Havana će vas zato opustiti zvucima čuvenog Buena Vista Social Club projekta. Gde? Sala čuvenog hotela Nacional, gde je do pre par godina mogla da se čuje originalna postavka svirača. Danas, iako velikani Buena Viste, nažalost, više ne hodaju ovim svetom, preostali svirači su majstori na svojim instrumentima i sviraju sa podjednakim oduševljenjem. Dakle, posle šetnje trgovima pauza u fabrici Partagas, da priuštite sebi pravu kubansku „habano“ cigaru, u kojoj možete uživati dok slušate Buena Vistu u hotelu Nacional (koji je istovremeno i nacionalni spomenik).

Uz sve navedeno, svakako ćete primetiti, pogotovo u Kardenasu, i siromašno naličje Kube, koje lokalcima, zahvaljujući posebnom mentalnom sklopu koji ovi divni ljudi imaju, nije prepreka u svakodnevnom radovanju životu. Svakako ćemo se nekog od narednih puta vratiti priči o Kubi, jer ona je takva – jednom kada vas njena melanholična živost omađija, uvek ćete želeti da je opet posetite i upoznate neki njen novi deo koji vam je, začudo, dotad uspešno izmicao.