Šri Lanka: Karusel boja i ukusa koji se pamti

Autor: Nevena Azinović

Pristalica sam one teorije da je u životu bolje trošiti pare na putovanja nego na kupovinu stvari, jer iskustva su ono što ti ostaje do kraja života. Ruku na srce, ostaje i nekretnina na tvoje ime ali, pošto sam imala sreću da pronađem „jaču polovinu“ koja deli moje mišljenje na ovu temu, naš nesuđeni dvosobni stan na Novom Beogradu „krckamo“ po  različitim meridijanima, i to bez trunke griže savesti.

Tako smo ovaj februar odlučili da provedemo na nekoj egzotičnoj destinaciji a delovalo je da nam je izbor širok. Gde god da pogledaš neka turistička agencija reklamira aranžmane u zemljama za koje smo do skora znali samo iz atlasa a tek od skora smo otkrili da se tamo može i putovati, po relativno prihvatljivim cenama. U praksi se situacija pokazala malo drugačijom: prvi aranžman koji smo ošacovali bio je u organizaciji jedne naše velike agencije, „sa tradicijom“; Bangkok i Koh Chang- činilo se idealna kombinacija. Nažalost, dve nedelje pred put zovu nas iz agencije da nam vrate depozit jer se nije prijavilo dovoljno putnika. U redu, dešava se, pretpostavili smo i sami da neće biti baš tolika jagma kao za putovanje u Budimpeštu ili Veneciju. I suprug i ja smo, svako u firmi u kojoj radi, prijavili odmore za te datume, dakle moramo brzo da pronađemo zamenu- i tu kreće drama. Odlazimo u jednu veliku agenciju, ljubazno osoblje nam uzme podatke, zapiše za koje destinacije smo zainteresovani i u kom cenovnom rangu- i niko nas nikad ne nazove sa ponudom. Muž i ja se, već pomalo u panici, „razvijamo u strelce“– on ide po agencijama, ja šaljem upite mejlom. Bezuspešno. „Da mi je neko rekao da ja moram da zovem agencije i da ih molim da uzmu moje pare, a one neće- ne bih im verovala“, žalila sam se tada svima naokolo a onda mi je drugarica Jelena predložila „Travel Boutique“: „Znam ljude koji su putovali preko njih, bili su jako zadovoljni, oni prave praktično personalizovana putovanja po tvojoj želji“.

I kao što uvek u životu biva kada od nečega ne očekuješ previše, ispostavi se da baš to bude nešto što prevaziđe i tvoja najveća očekivanja. Preljubazna devojka iz „Travel Boutique“-a nam je u roku od jednog prepodneva poslala nekoliko predloga, vodeći računa o svemu:  i ceni ( da nam obezbedi avio kartu sa popustom na nekoj od akcija stranih kompanija) i smeštaju ( da u ponudi imaju „honeymoon upgrade“ za sveže venčane parove, koji podrazumeva specijalan tretman, bolje sobe i slično) i o terminima ( jer su nam se predviđeni datumi putovanja već bili približili). Od svih predloga, najinteresantnija nam se učinila Šri Lanka – nismo znali nikog ko je putovao tamo, „proguglali“ smo slike, malo pročitali o samoj zemlji, saznali da je moj omiljeni naučnofantastični pisac Artur Klark živeo upravo u glavno gradu, Kolombu, i odlučili „e tamo ćemo“. I nismo se pokajali!

Lokaciju smo birali pomalo „penzionerski“ jer smo takav odmor i želeli: na prvom mestu nam je bilo da se dobro odmorili, iskupamo i osunčamo i da obiđemo neke od lokalnih atrakcija. Zato smo i odabrali Bentotu, malo mesto na nekih sat i po od glavnog grada ( i aeredroma) Kolomba. „Na račun kuće“ tj.agencije dobili smo ličnog vozača koji nas je odvezao do hotela. Sam hotel, iz lanca „Vivanta by Taj“ je prevazišao čak i opis i fotografije sa interneta ( naši turisti su nekako navikli na drugačija iskustva; kad se „30 metara od plaže“ pretvori u „30 metara do prvog skretanja koje vodi kroz pola sela do plaže“ a „pogled na more“ u „pogled u baštu lokalnog kafića u kom se ne okuplja najuglednija klijentela“). Divan hotel, preljubazno osoblje koje nam je kao „sveže venčanom paru“ dalo apartman iz kog puca pogled na okean, sa terasom koja ima sopstveni djakuzi i ležaljke, hotelski bazen koji je takav da te prosto mrzi da siđeš niz desetak stepenika u okean, na plažu koja je odmah podno hotela. Pesak pod nogama kao somot; okean topao sa sasvim dovoljno talasa da plivanje bude aktivnost a ne plutanje; lokalni spasioci koji te džet-skijem obilaze da se uvere da ti ne treba pomoć da doplivaš do obale… a na plaži nikog osim nas dvoje! Lokalna plaža je sa druge strane hotela i tamo ima kupača uglavnom vikendom, ali mi smo uživali u „privilegiji“ da imamo svoju privatnu plažu. Ono što mi se posebno svidelo je duh i stav žitelja Šri Lanke: ljubazni su i uslužni ali ne i servilni tako da se ne osećaš da te služe zarad bakšiša već zaista iz sušte gostoprimljivosti. To smo osetili na svakom koraku, ne samo u hotelu, već i kod našeg lokalnog vodiča i ljudi koje smo sretali usput.

Odlučili smo se za dva izleta, jedan „avanturističi“ i jedan „turistički“. Ovaj prvi je podrazumevao krstanje čamcem po reci Madu, i nezaboravnu voznju kroz tunele koje čine grane mangrova, kao i posetu jednoj od plantaža cimeta koje se nalaze uz reku; obilazak najstarije plantaže čaja na Šri Lanki, koja datira iz vremena engleske kolonizacije i gde se ponose što čaj gaje i prerađuju na isti način kao i pre sto pedeset godina; obilazak Galea, grada-tvrđave starog skoro pet stotina godina kog su kroz istoriju gradili Potrugalci ,Holanđani i Britanci i koji je sličan našem Kalemegdanu; u povratku nas je naš vodič zaustavio pored džinovske statue Bude koju je Šri Lanki poklonio Japan i, nešto dalje, spomeniku žrtvama cunamija iz 2004., kada je nastradalo skoro 30 hiljada ljudi samo u ovoj zemlji. Iako je uništio gotovo ceo jug zemlje, žitelji Šri Lanke su uspeli da u relativno kratkom periodu obnove celokupnu infrastrukturu pa su njihovi putevi sada jedni od najboljih kojima sam se ikada vozila ( doduše, to ne garantuje da ćete i brzo stići od tačke A do tačke B; putevi su puni takozvanih tuk tukova, motorizovanih rikši koje nisu baš projektovane za vožnju po autoputu). Nedaleko od hotela svratili smo u uzgajalište kornjača, gde možete videti svakolike primerke ove vrste a pred sumrak one tek izlegle možete sami,iz ruke, pustiti u more.

Drugi izlet, onaj „turistički“ bio je u Kendi, pravu tropsku lepoticu smeštenu u brdima, koju još interesantnijom čini jezero u samom njenom srcu. Iako turistički i ovaj izlet je zapravo bio avantura; putovali smo živopisnom lokalnom železnicom prugom koj vodi kroz džungle i brda i obišli najvažniji budistički hram na Šri Lanki- „Temple of the Tooth“ u kom se, po legendi, čuva Budin zub. Svake godine on se u procesiji koju čine na desetine bogato ukrašenih slonova iznosi napolje, među vernike a onda vraća u svoj dom gde ostaje do naredne godine. S obzirom na to da je ovo bila naša prva poseta nekom budističkom hramu, ostali smo zadivljeni atmosferom mira koji vlada i pored velikog broja posetilaca i vernika. Mirišljava ulja i cveće prinose se kao darovi a stranci su dobrodošli da slikaju ili pitaju nekog od lokalaca da im ispriča više o istoriji ( jedna od dobrih tekovina kolonizacije je to što na Šri Lanki i stari i mladi govore engleski). I sve je baš  u tim divnim mirisima, nezaboravnim i neponovljivim  začinima i ukusima, raznolikim bojama poput onih koje na sarijima nose žene… cela Šri Lanka je kao jedan prelepi karusel, čija vam melodija posle vožnje još dugo odzvanja u glavi. I da se vratimo na one uspomene sa početka priče to je jedino što se zapravo računa, zar ne?