Zanzibar – put u nepoznato

Autor: M. Cvetković

Putovanje u nepoznato

Kako samo volim putovanja – taj prijatni nemir dok se planira, istraživanje destinacija, maštanje o deluks hotelima i rajskim plažama. Kako samo jedva čekamo godišnji odmor i da odemo da se okupamo i osunčamo. Međutim ovaj tekst o letovanju je priča o nečemu nepoznatom, zato se pripremite i usredsredite. Pročitaćete iskustvo koje je samo opis, delić, fragment doživljaja i neobične avanture u koju sam se upustila. Moja priča je utisak osobe koja je prvi put otišla na drugi kontinent i gde se suočila se sa drugačijom klimom i vremenskom zonom, bila okružena nepoznatim biljkama i životinjama, gde vladaju njoj strana vera i običaji, kada je jela neprepoznatljivu hranu i začine, gde je čak i narod druge rase. I bilo mi je fantastično!

Krenuću od početka planiranja godišnjeg odmora, tačnije letovanja – bio je početak jula. Listala sam web stranice agencija i tražila idealno grčko ostrvo za naš odmor (pod „naš“ mislim na supruga i sebe). Naravno, „naše“ planiranje je uvek „moje“ planiranje, moj se dragi uglavnom samo složi sa mojim izborom. Glavni uslov za naše putovanje je da na tom grčkom ostrvu želimo nešto i da „vidimo“, ne samo da se kupamo i nisam bila oduševljena ponudom, jer smo na većini ostrva, do kojih postoje organizovani čarter letovi, već bili. To je bila prva prekretnica – možda smo konačno „sazreli“ za individualno putovanje, toliko je divnih ostrva do kojih može da se dođe redovnim avionskim linijama ili u kombinaciji sa trajektom, nismo deca, znamo jezik, snaći ćemo se (pobogu).

Poslala sam mejl agenciji Travel Boutique, jer se bave kreiranjem individualnih aranžmana, i tražila predlog za naše individualno letovanje na nekom lepom dinamičnom grčkom ostrvu sa okvirnim budžetom do 1.200 eur po osobi. Dan kasnije je stigla ponuda za Mikonos, Santorini, Naksos i Zanzibar. Zanzibar?! Koliko znam osnovnu geografiju, Zanzibar definitivno nije ostrvo u Grčkoj. Nema brige – Google zna sve: tačkica u Indijskom okeanu pored obale Tanzanije na ekvatoru. Afrika! I to ne Egipat ili Tunis, već prava pravcata Afrika! Prvi utisak je da su u agenciji pogrešili, ali pošto su su se svi predlozi hotela uklapali u naš budžet, onda je utisak prerastao u sledeće: „da li su oni normalni da me pošalju u Afriku!“.

Danima smo analizirali ponudu, tj. grčka ostrva iz ponude i sve je bilo super, samo nikako da prelomimo, uz stalno podsmevanje na „onaj Zanzibar“. Taj „Zanzibar“ je postao neka vrsta anegdote u našem društvu, ali smo polako počeli da ga „guglamo“ i pred našim očima su se rojile slike nestvarne prirode i egzotike. Kakva boja okeana! Iskreno, bilo nam je neverovatno da za novac koji smo odvojili za letovanje u Grčkoj, možemo da odemo u Afriku. Ok, hajde da vidimo, okrenula sam telefon i pozvala agenciju. Devojka mi je uz osmeh rekla „znala sam“ i počela je priprema.

Neću vas zamarati o detaljima naše komunikacije sa devojkama iz agencije, trajala je prilično dugo, jer sam imala milion pitanja: „Kako se leti?“, „Ko će tamo da nas čeka?“, „Da li je sigurno?“, „A vakcine?“, „Šta treba da se vidi?“, „Gde uopšte da idemo“, i još mnoga pitanja. Odgovore sam dobijala uz osmeh, veoma strpljivo i odmah. Svaka im čast, ja sama ne bih imala toliko nerava. Od svega najbitnije da znate je sledeće: Zanzibar je bezbedan, vakcinacija nije potrebna, kao ni lekovi protiv malarije, viza se dobija na aerodromu i košta 50 dolara po osobi, lokalni saradnik agencije na Zanzibaru će nas čekati na aerodromu i sa njim ugovaramo izlete i transfere.

Naravno da nismo mogli da se odlučimo oko smeštaja i regije gde bismo tačno išli. Apetiti su nam naprasno porasli dok smo gledali hotele (ima tako dobrih hotela!), a budžet nam je nažalost ostao isti. Nedoumica je rešena predlogom naše agentkinje – 4 noćenja na bazi polupansiona u hotelu Blu Marlin 3* na istočnoj obali i 5 noćenja na bazi All inclusive u hotelu RIU Palace Zanzibar (ex Hideaway Resort & Spa) 5* na severu.

Karte Fly Dubai kupljene, mi se spakovali i sa ogromnom pozitivnom tremom, bez tačnog znanja šta će nas na putovanju sačekati, krenuli na put. Izbegla bih priču o avionu, ovo je naše prvo interkontinentalno putovanje i let je bio sve samo ne udoban. Taj momenat se zaboravi čim kročite na Zanzibar. Pre svega želim da se ponovo osvrnem na osnovu – ovo je prava Afrika, zaboravite ulickane evropske ulice i kvartove, zaboravite na uređena primorska letovališta, zaboravite na srpska sela za koja mislite da su zapuštena, Zanzibar će da vas zaprepasti i oduševi.

Prvo što te pitaju kad se vratiš sa Zanzibara

Kator, lokalni taksista i saradnik agencije, sačekao nas je na aerodromu držeći tablu u rukama na kojoj je napisano „Mrs and Mr Cvetkovic“ i prvo što nam je rekao je da mi nismo došli na Zanzibar, već na ostrvo Unguja – Zanzibar je arhipelag, a to što mi zovemo Zanzibar, to je zapravo ostrvo Unguja. U svom tom metežu kod aerodroma ga nisam dobro razumela i odmah sam pomislila da smo pogrešili avion, došli ko zna gde usred Afrike, šta hoće ovaj crni čovek od nas, tako nam i treba kad nismo otišli u Grčku ko ljudi.

Kator osmeh nije skidao sa lica sve vreme, moja histerija ga ni malo nije poremetila, lagano je objasnio „gospodinu“ da mu je „gospođa“ umorna i pevušio je neku pesmu koja mi je nedeljama nakon putovanja ostala u glavi i koju sam redovno ispevavala pod tušem. Dilema je ubrzo razrešena i smestili smo se u automobil. Automobil nov (relativno nov), klimatizovan, udoban. Kator je odmah krenuo sa pričom o Zanzibaru, gde treba da idemo, šta da vidimo, nije sve u hotelima, kad smo već prešli pola sveta, bar da upoznamo sredinu u kojoj smo.

Trudila sam se maksimalno da ga saslušam i upamtim šta priča, ali realnost u kojoj sam u tom trenutku bila me je načisto poremetila, kao druga dimenzija. Čak ni Sunce nije na mestu na kom sam navikla da bude. Vazduh, mirisi – sve je drugačije. Prolazili smo kroz lokalna naselja i prenerazili smo se izgledom kuća koje su napravljene od blata, krovovi od suvog palminog lišća, većina bez prozora. Ok, setite se da smo prvi put prešli granicu Evrope i stvarno smo u tom trenutku bili neuki i ponašali se par sati kao neka evropska elita, ko da smo u Versaju rođeni. Nismo u tom trenutku mogli da zamislimo da ćemo biti gosti u jednom selu i da ćemo zajedno sa meštanima za trpezom da sedimo – o tome ćemo malo kasnije.

Kator je naravno bio u pravu što se izleta tiče. Moja preporuka svima je da se dogovore sa lokalcima za individualne izlete, ukoliko čekate međugradski prevoz do određenih destinacija na Zanzibaru, načekaćete se. U teoriji organizovan prevoz autobusima postoji, u praksi su to kamioni sa prikolicom bez reda vožnje i stanica. I to ima svoju draž, mada smo se mi držali našeg Katora. Nije on samo transferista, već samouki vodič, neverovatno ljubazan, strpljiv i produhovljen.

More

„Kakvo je more?“ – to je pitanje koje su nam po povratku svi prvo postavili. Na razumljivom jeziku more je totalno nerealno – razgledničasto, skrinsejverno, volpejperno, fotošopirano, HDR! Mislim da boljih prideva nema. U kombinaciji sa peskom – belim da belje ne može biti i visokim kokosovim i rafia palmama činilo nam se da smo ušli u virtuelnu realnost, da je sve obmana jer takva plava boja može postojati samo kao „SGI“ u nekom filmu ili kompjuterskoj simulaciji. Ushićenje koje se javlja u telu kada smo ispred okeana je neopisivo.

Onda se okrenete i vidite da ste tačno između blještavo plavog okeana i afričke džungle, oko vas se nonšalantno kreću lokalci, skupljaju školjke i morske zvezde i gledaju nas turiste sa malim podsmehom, ali dobronamernim. Njima kao da je neshvatljivo naše zaprepašćenje plažom i morem i celim ambijentom, kao i naše konstantno mazanje preparatima za sunčanje i bežanje u hlad. Na Zanzibaru su plaže javne i interakcija sa lokalnim stanovništvom daje čar boravku na plaži i podseća gde ste zapravo.

Turistički najrazvijenije obale Zanzibara su sever i istok. Na istočnoj strani su najpoznatija naselja Kiwenga, Pongwe, Paje i Uroa i tu dominira fascinantna veoma jaka plima i oseka. Probudimo se i mora nema, samo kilometri bele ravne ploče pred nama. U daljini je tanka plava linija kao podsetnik na okean. Tada kreće lov na školjke i morske zvezde koje su ostale zarobljene u pesku i to nisu ove naše mediteranske školjke, već neobičnih boja, oblika i veličine. Dok doručkujemo i popijemo limunadu, more se vratilo u svom punom sjaju.

Nekada plima sa sobom donese i alge koje su veoma često i u hotelskom meniju, tako da more na istočnoj strani nikad nije iste boje, alge i morska trava imaju svoj poseban ples u toku plime i oseke, a nekad samo nestanu sa osekom. Na severnoj obali gde su naselja Nungwi i Kendwa okean je besprekorno plave boje, čist, skoro bez korala i algi, sa neprimetnom plimom i osekom. Ali sve ima svoju cenu i hoteli na severu su dvostruko skuplji od hotela na istočnoj strani. Tako da je ovaj naš aranžman pola-pola prava win-win kombinacija.

Hoteli

Hotelski resorti na Zanzibaru su u sultansko-afričkom stilu. To su kompleksi sastavljeni od bungalova, restorana, recepcije, barova, vila, vrtova, bazena. Krovovi su od trske i palminog lišća, afrički ukrasi i totemi su u harmoniji sa haremskim ornamentima i ponegde iskoči evropski šik. Zapravo čitava istorija Zanzibara se može videti u arhitekturi.

Većina hotela je ušuškana u tropskoj bašti i neobični mirisi, oblici biljaka deluju hipnotišuće na čula, tačnije na čula mog supruga koji je upao u neku „zen“ fazu i nije želeo da napušta hotelske komplekse.
Najkarakterističnija crta smeštaja je puno, izrezbareno, tamno drvo, beli zidovi, masivan krevet sa baldahinom i to u oba hotela.

Naravno da je RIU Palace Zanzibar (ex Hideaway Resort & Spa) 5* luksuzniji u svakom pogledu, ali Marlin Blu 3* je odličan manji hotel direktno na fantastičnoj plaži blizu lokalnog naselja gde smo kupovali suvenire. Osoblje hotela je domaćinsko, neposredno i opušteno. Polupansion nas je „oslobodio vezanosti“ za hotel i izlete smo obavili u prva 4 dana dok smo bili u Kiwengi. Hotel u Nungwiju je priča za sebe. Bili smo smešteni u junior suite sa pogledom na more koji je… uh! Mermer, drvo, detalji, svila, ma haos! Da ne započnem o čitavom All inclusive konceptu, slasnoj hrani i omamljivom piću i koktelima.

U svakom slučaju smo sve to neumereno konzumirali, što naravno nije za preporuku, ni pohvalu, ali mislim da bih ponovo isto i radila. Najfascinantnija odlika hotela je ipak plaža. Hotel se zapravo nalazi na stenama iznad mora i do peska i okeana se silazi stepenicama. Stene su takvog oblika da služe kao tenda, zakrivljene su na vrhu ka moru i prave odličan prirodni hlad. Zamislite crne stene iznad blještavo belog peska naspram nestvarno fluerescentnog tirkiznog okeana – e to je alternativa Grčkoj izgleda 🙂 .

Naš boravak u Nungwiju je bio pravi hedonizam. Nismo mrdali iz hotela, uživali smo na plaži, u hrani i piću, prizoru, udisali okeanski vazduh i zahvaljivali univerzumu na ovom putovanju. Tek sam na Zanzibaru shvatila da je moj muž proždrljivac i da je rođen pod srećnom zvezdom da ima odličan metabolizam. Tu količinu hrane koju je on uneo u sebe za 5 dana u Nungwiju, to normalan čovek pojede za mesec dana.

Tranzistor u letnjoj noći

Ovde treba da napravim malu digresiju i da se osvrnem na istoriju Zanzibara. Biću kratka, ne odustajte od čitanja 🙂. Mislim da je istorija ključna za razumevanje jedne kulture i njenu turističku ponudu čini još raznovrsnijom i zanimljivijom. Kator nam je rekao da su pre Vaska de Game stanovnici Zanzibara bili slobodni, činio ih je uglavnom Bantu narod, bavili su se ribolovom i praktikovali animizam i totemizam.

Sa de Gamom su došli Portugalci i napravili koloniju, koju je pratila trgovina robljem i slonovačom (nažalost). Portugalija je eksploatisala Zanzibar više od dva veka kad ih je Oman isterao i uspostavio sultanat. Sa omanskom kolonijom došao je islam, počeli su da se kultivišu začini, ali trgovima robljem i slonovačom je i dalje trajala. Sve vreme je Zanzibar bio politički odvojen od Tanganjike, tadašnjeg kopnenog dela Tanzanije, gde su Britanci imali koloniju i njihov uticaj na Zanzibar je bio veoma jak. Nakon mirne dekolonizacije Tanganjike počele su tenzije u Zanzibarskom sultanatu.

Najviše smo se iznenadili informacijom da je nakon toga bio najkraći rat u istoriji čvečanstva – rat između Britanaca i Omanaca na Zanzibaru koji je trajao između 38 i 45 minuta. Britanska struja je pobedila i Zanzibar je postao suverena država. Kao i svaka postkolonijalna priča ni ova se ovde nije mirno završila, već je buknuo građanski rat između Bantu naroda i Arapa i rezultat toga je spajanje Zanzibara i Tanganjike u jednu državu – Tanzaniju. Nakon četiri i po veka eksploatisanja Zanzibar je konačno započeo da živi po svojim pravilima i turizam je ono u šta se najviše nade polaže. Tu stupamo mi turisti i nemojte samo da se zatvorite u hotel, već obiđite ostrvo, bićete bogatiji.

Izleti

Samo putovanje do destinacije izleta je avantura. Setite se, ovo je Afrika, pravila skoro da nema, pa je magistralni put i put za zaprežna vozila u isto vreme. Sa obale se ulazi u pravu džunglu, iz džungle u gusto naseljena sela, odatle se izbije na čistinu gde se vijuga poneka palma i tako u krug.

Izlet koji je prosto neizbežan je Stone Town, staro gradsko jezgro grada Zanzibara, koje je pod zaštitom UNESCO-a. Arhitektura grada je miks svahili (istočnoafričke), arapske, persijske, indijske i evropske kulture. Uske ulice, bazari, džamije, spomenici, ulični prodavci, prepune tezge nama nepoznatog voća i povrća, raspaljeni roštilj na kome se peku morski plodovi umočeni u neobičnu salsu, nakit koji visi sa prozora, raznobojne marame i ešarpe, lokalni umetnici koji slikaju na tradicionalan način prstima, graja, turisti, užurbanost…

Da nije Katora, izgubili bismo se sigurno. Stone Town nije uštirkan grad, haos je na ulicama i svi se u tome snalaze i prolaze kroz osmeh, samo su stranci u početku unezvereni, pa nakon nekog vremena utonu u atmosferu i nauče da se cenkaju kod natrpanih tezgi.

Nakon savršene mirnoće pored okeana, grad sam doživela kao pravi atak na svoja čula i kao svaki Evropljanin van matice stiskala sam uz sebe torbu da mi je slučajno neko ne ukrade. Besmislenost toga sam shvatila nakon nekog vremena – nikog moja torba ne zanima, narod je toliko neiskvaren da je nama prepredenim Evropljanima to nejasno. Uživanje je nastupilo tek sa mojim opuštanjem „iznutra“ i odbacivanjem predrasuda – Stone Town je fenomenalan!

Nije čist ni uređen, u totalnom je haosu boja, zvukova, rasa, jezika, mirisa, kulture… i time savršen. Prišli smo raspaljenim roštiljima i krenuli redom da naručujemo i momentalno prevideli naš dogovor da ćemo jesti samo u hotelu, jer je to provereno. Ukusniju hranu nismo probali, nazive smo zaboravili, ne znamo ni šta smo tačno jeli, ali je bilo preukusno i to za svega par dolara 🙂 .

Prison Island ide u kombinaciji sa Stone Town i nakon što smo se slikali kod rodne kuće Fredija Merkjurija (koji je bio, ako niste znali, Parsi ili Persijanac i to odgajan u zaratustrizmu, religiji zasnovanoj na Zaratustrinom učenju), čamcem smo otišli do ovog malog ostrva koje je poznato po velikoj porodici džinovskih kornjača. Kornjače su dovedene na ostrvo slučajno sa Sejšela i sada su pod zaštitom države. Prelepe su i fascinantne – zamislite samo: „mala“ kornjača od 100 kg ispod palme žvaće lišće, u daljini se blista okean, a vama daju jedan mohito da se osvežite.

Mada kada im se približite, ne deluju baš bezazleno i usta su im prilično velika, trebalo je malo vremena da se okuražim da ih dotaknem za razliku od mog supruga koji samo što ih nije poljubio.

Sledećeg dana smo otišli na plantaže začina i u Jozani tropsku džunglu. Svi oni egzotični mirisi koje možete videti u kesicama na rafovima prodavnica mogu se naći u svom prirodnom obliku na Zanzibaru – cimet, kardamon, karanfilić, muskatni orah, kurkuma, šafran, biber, vanila… Okolo zasađenih začina su zasadi voća kao što su mango, ananas, liči, džekfrut, banane, čak i ozloglašeni durian.

Tura po plantaži je pod nazivom „smell and taste“ i mogli smo da iskusimo začine kako god smo želeli, dok su nas zaposleni na plantaži uz osmeh okitili cvećem i stavili nam vence od začina na glave – osetila sam se kao seoska mlada 🙂 . Punih kesa začina, onako krunisani nastavili smo put ka Jozani šumi. Uh to je prava džungla! Lijane, paprat, gusto drveće, ne vidi se nebo i majmuni, mali crveni Colobus majmuni, autohtona vrsta koja živi u ovom ograničenom raju. Nemojte ih dirati, miroljubivi su, ali nemojte da ostavljate svoj miris na njihovom krznu, izopštiće ih iz zajednice. Nakon šetnje sa lokalnim vodičem, umorni, vratili smo se u Kiwengu na ukusnu večeru.

Highlight

Naše putovanje je bilo početkom jula i zahvatili smo deo Ramazana. 5.jul je poslednji dan posta i pripreme za slavlje i gozbu su se privodile kraju. Nas dvoje smo imali neverovatnu sreću da budemo gosti u lokalnom selu Kizimkazi i učesnici u proslavi. U toku lunarnog meseca Ramazana vernici ne smeju da jedu, piju, puše, da se raspravljaju i imaju seks. Apstinenciji se bliži kraj i svi, na samoj ivici strpljenja, gledaju u nebo: „Gde je taj Mesec?“ Žudne oči kruže – čas trpeza tako puna slasnih đakonija, čas nebo, i to crno nebo, ništa se ne vidi. Gde je stvarno taj Mesec? Nedelju dana je nebo bez oblačka, noću se i Mlečni put vidi i baš danas nema Meseca kada treba da kruniše Ramazan i stavi tačku na post i suzdržavanje.

Dva momka su već besno otrčala u jednu kolibu i donela mali tranzistor. Jedan počeo da mu vadi žice, a drugi počeo da ih spaja sa akumulatorom u prastarom trabantu. Zujanje i krkljanje je počelo da se širi iz radija. „Ako nema Meseca iznad Zanzibara, negde iznad Tanzanije će biti“ – rekao nam je naš domaćin Karim, ljubazan momak od 25 godina sa četvoro dece, i time objasnio svrhu zarđalog radija koji je nezgrapno privezan za zarđali automobil. Žene kao da nisu marile za Mesec i uveliko su tiho pevušile i crtale kanom cveće, lišće, grane i simbole po rukama i nogama. „Madam wants?“, upitala me jedna i pokazala na bočicu sa rastvorenom kanom. „Oh yes she wants“, oduševljeno je prihvatio moj muž i gurnuo me ženama. Iskreno, njegove namere nisu bile nimalo religijske prirode i sa ucakljenim očima je gledao moje išarane ruke i stopala (krivim indijske serije za ovo!).

Nema Meseca iznad Dar Es Salama. Razočaranje je moglo da se oseti u vazduhu, samo što suze nisu krenule. Neki su već demonstrativno napuštali poselo, dok su starije glave počele mudro da zbore o suštini Ramazana ne bi li vratili „besne“ na pravi put. Vrisak zadovoljstva je sve prenuo – mladi Mesec je iznad Kilimandžara!

Poslednji dan. Kator nas je veseo i nasmejan vozio na aerodrom.
Sav oduševljen nam je pričao šta sve nismo videli i time još više solio našu ranu od napuštanja Zanzibara. Ćutali smo i gledali kroz prozor. „Ma, doći ćemo i sledeće godine, šta ti je?“ – ovim je zapravo moj muž tešio sebe. Ali ja sam znala da je to prava istina, naravno da ćemo doći ponovo. I hotel sam odabrala, i Katora sam obavestila. „Of course, Madam! Everybody always come back.“