Zanzibarske pustolovine

Autor: Duško Krsmanović

What an island! What a country!
Danas smo gotovo ceo dan proveli u najvećem gradu Zanzibara (Zanzibar City & Stone Town-u, njegovom starom delu), obilazili farme začina, riblju pijacu, mesare, ćaskali sa ljudima na ulici, slučajno upali u predškolsko ali obišli i neslavnu tržnicu robova. Zanzibar je stvarno posebno mesto.

Ljudi su toliko opušteni i imaju najširi osmeh na licu bez obzira što spadaju u red najsiromašnijih na svetu. To nisam nigde sreo do sada. Njihova sreća je zarazna i uopšte nam ne zavide, odnosno ne razmišljaju o drugim zemljama previše. Sve je „pole-pole“ – odnosno lagano i ok. Trošiš koliko imaš. Porodice su velike, a kako je višeženstvo i te kako prisutno nije neko čudo da čovek sa tri žene ima i po 30-toro dece! To ga dakako baca u muke jer da bi svaku, koja je naravno ljubomorna na ove dve, kako oni kažu „jigi-jigi“, mora da ima dobar raspored i redovno pije čaj od đumbira i jede kokos da bi izdržao tempo kod svih hanuma!

Iako je u Tanzaniji stanovništvo pola hrišćansko a pola muslimansko, na Zanzibaru je većina muslimana. Međutim, oni svi žive u slozi, jako su usmereni jedni na druge i religijskih tenzija u zemlji zapravo nema. Predsednik ostrva, koji ima status nekog ministra bez portfelja u tanzanijskoj vladi, dakako mora biti pre svega lekar „jer on razume narod„. Čak ni učitelj nema šansu.

Korupcija je, normalno sveprisutna a saobraćajna policija je apsolutno ista svugde gde je GDP ispod 10.000$ per capita. Pored problema sadašnjice tu je i teško breme prošlosti jer je Zanzibar do početka 30-tih godina prošlog veka bio „prestonica“ trgovine robovima iz Istočne Afrike. Tamnica gde su ih smeštali po 70 je veličine studentske sobe a cilj je bio da se u par dana bez hrane i vode ubije i poslednja nada čoveka da je čovek. Nakon toga bi robove izvodili na pijacu pa na bičevanje. Onaj koji bi stojički podneo cepanje leđa je bio „dobar“ i „materijal za izvoz“. A onaj ko je padao je vraćan u onu tamnicu da razmisli. Britanci su srećom krajem 19. veka počeli borbu za iskorenjivanje trgovine robovima, koja je nelegalno cvetala još par decenija. 

Nego, ja sam inače na ulici sreo neku dvojicu dedica koji su mi bili strašno simpatični i poželeo sam da se slikamo, da bi mi posle par minuta naš vozač rekao kako su to dva najpoznatija glumca kod njih, izvesni Haliluniki & Sekembuke, dakle Mija & Čkalja! 

Ostrvo je takođe jedna od najvećih svetskih riznica začina. Ovde rastu, pa svi začini koji Vam padnu na pamet i gotovo svo voće na koje ste ikad pomislili. Probati svež biber, đumbir, pomirisati svež cimet, karanfilić… i shvatite da nam je priroda sve dala! Put nam je organizovala naša drugarica Ana Petrovic i njen #TravelBoutique i uradili su zaista sjajan posao a nama ostavili samo da uživamo! 

Komentar preuzet sa facebook stranice Duško Krsmanović.